Kako žive oboleli od „elektromagnetne hipersenzitivnosti“, bolesti koju savremena medicina ne priznaje… Fil Inkli živi u napuštenom kombiju, duboko u šumi u Hempširu u Engleskoj. Hranu sprema na otvorenoj vatri. Kad želi nekom da se javi, on pređe desetak kilometara biciklom, do najbliže telefonske govornice. Ako je neispravna, vozi se kilometrima do sledeće. Ima i laptop računar, ali ga retko uključuje, i to na kratko. Modem za vezu sa internetom prilično je udaljen od kombija, zatvoren u kutiji, na bezbednoj razdaljini. Uglavnom ne radi.
Razlog za njegov život u divljini nije bekstvo od zakona, želja da se „vrati prirodi“ ili slično. Njemu „normalan život“ nedostaje. On ne želi da bude čudak ili svetac. Inkli jeste u bekstvu, ali od – savremene tehnologije. On boluje od „elektromagnetne hipersenzitivnosti“, zdravstvenog problema koji lekari ne priznaju, a samim tim, nemaju ni lek niti pokušavaju da ga pronađu. U prevodu, njegov organizam ne podnosi zračenja bez kojih je život savremenog čoveka nezamisliv: mobilnih telefona i svih bežičnih uređaja, pa čak i nekih izvora svetla koji zrače.
Sve je počelo kao glavobolja i bol u grudima, a nastavilo se krvarenjem iz nosa, šumom u ušima, jakim grčevima i gubljenjem svesti. U svojoj ispovesti za britanske medije, Inkli je objasnio da je prve simptome dobio kada se pojavila „Wi-Fi“ („vaj-faj“) tehnologija bežičnog prenosa. Kako je po zanimanju bio „tonac“ (majstor zvuka) i znao je dosta o računarima, redovno ih je popravljao za rođake i prijatelje. Nakon jednog dana rada pod „Wi-Fi“ zračenjem, osećao je užasan pritisak u slepoočnicama i grudobolju. To je prošlo, i bio je miran sve dok nije uzeo nov bežični telefon svog oca, da ga podesi. Identični simptomi su se odmah vratili.
Kad su krenule nesvestice i grčevi, uputio se lekaru, a ovaj ga je uveravao da mu sigurno ne smetaju zračenja, jer je to nemoguće. Obratio se i Državnoj agenciji za zaštitu zdravlja, a oni su mu odgovorili automatskom porukom u kojoj ga mole – da ih više ne zove. „Želeo sam da verujem da ludim,“ objašnjava Inkli, „jer to bi značilo da za mene ima nade“.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO), industrija mobilne telefonije i veliki broj naučnika odlučno su demantovali da ova zračenja imaju ikakve veze sa zdravljem. Ipak, nekoliko retkih naučnika i sve veći broj „preosetljivih“ tvrde da ova istraživanja nisu poštena. Čuje se i da su istraživači pod pritiskom političara i moćne industrije, zbog gubitaka koje bi imali ako se otkrije makar i najslabija veza, na primer, između mobilnih telefona i zdravlja. U to veruje i profesor Endrju Marino sa Državnog univerziteta u Luizijani, koji tvrdi da je otkrio upravo to – da su mobilni telefoni štetni. Dr Marino podseća da sva istraživanja koja dokazuju da je zračenje bezopasno za sponzore imaju kompanije kao što su Telenor ili NetCom. Podsetimo se samo da je duvanska industrija uspela da krije štetnost cigareta čitave četiri decenije.
„Ti se mučiš“, kaže Inkli, „a svi veruju da je to samo u tvojoj glavi“. Ali je on svestan da, čim se skloni od zračenja, svi problemi nestaju. U svom kombiju u šumi, on je sasvim dobro.
Teši ga i to što nije jedini. Prošle godine, nekoliko američkih porodica se preselilo u Grin Benk u Zapadnoj Virdžiniji, u oblast u kojoj je „bežični prenos“ zabranjen da ne smeta tamošnjoj radio-astronomskoj opservatoriji. Najslavniji slučaj je svakako Gro Harlem Brundtland, doktorka po profesiji, koja je svojevremeno bila premijer Norveške i generalna direktorka SZO. Dr Brundtland je pokrenula priču o štetnosti ovih zračenja još 2002. Godine, kada je izjavila da je preosetljiva na radio-talase svog mobilnog telefona. Optužena je za izazivanje panike, a ubrzo je napustila posao u SZO…
